U trenutku kada slika sve češće liči na proizvod, a linija na alat, radovi Darka Mitrovića deluju kao nešto što je ostalo van sistema. Ne pokušavaju da budu savršeni. Ne pokušavaju ni da objasne sebe. Postoje kao trag, ponekad nervozan, ponekad tih ali uvek prisutan.

Izložba TRANSOPTIMIZAM postavljena je kao dvodelni prostor koji ne deli radove po formatu, već po temperaturi. U prvom, giclée fine art printovi uspostavljaju sabran, gotovo tih odnos prema slici, površine koje deluju kontrolisano, ali ne i zatvoreno. U drugom, radovi na platnu i papiru pomeraju taj odnos: materijal izlazi u prvi plan, slika postaje neposrednija, a proces vidljiviji.

Tu linija više ne traži stabilnost. Luta, prekida se, ostaje. Površina nosi tragove odluka koje nisu vraćene unazad. Ako prvi prostor funkcioniše kao zadržan pogled, drugi ga razlaže. Uvodi impuls, šum, neizvesnost.

Mitrovićev vizuelni jezik kreće se između savremene figuracije, ilustracije i onoga što se još uvek naziva “fine art”, ali bez potrebe da pripada bilo čemu od toga. Njegovi radovi balansiraju kontrolu i impuls, jasnoću i šum. Figura se pojavljuje i nestaje, prostor je često nestabilan, a boja funkcioniše više kao stanje nego kao odluka. Postoji nešto gotovo literarno u načinu na koji ovi radovi komuniciraju, ne kao narativ, već kao fragment. Kao beleška uhvaćena usput. Kao scena koja je već počela pre nego što smo je videli.

Naslov izložbe ne nudi objašnjenje. TRANSOPTIMIZAM ne deluje kao pravac, niti kao stav koji traži sledbenike. Više kao lična konstrukcija, unutrašnji mehanizam koji pokušava da održi ravnotežu između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti.
U tom prostoru između, slika prestaje da bude odgovor. Postaje stanje.